Мост љубави – врањански бели мост
Познато је да мостови имају племениту улогу да спајају људе. Према древној легенди која постоји у исламу мелек (анђео) је својим крилима спојио две обале да би учинио добро људима, па су тако почели да настају и мостови. Времена су се мењала и пролазила, али улога мостова је до данас остала иста. Постоје и они који би, да могу да причају, много тога могли да нам кажу о прохујалим временима и догађајима. Један од таквих је и бели мост, један од симбола Врања, али како се верује и више од тога. Мали и лепи мост, племените сврхе, који данас спаја људе, настао је због тога што је њих двоје раздвојио, како каже легенда. А због те легенде овај мост познат је и као „мост љубави“.
Врање је град који је у српској књижевности описан и опеван као ретко који од наших градова. И не само због своје лепоте, већ и због посебне атмосфере која у овом крају влада, а која му даје изузетну живописност. То је спој неизмерне туге и среће, необузданог весеља и људских драма и трагедија, жена чија се лепота никад не заборавља и поносних мушкараца, спремних да се због љубави одрекну свега. Врањанци често воле да се присете своје младости и да жале за њом, такође и да се присете неке од прича које су обележиле живот у њиховом граду. Многе од њих преточене су у нека од најчувенијих дела Боре Станковића, који је са посебном љубављу писао о свом родном граду. Исто тако, испеване су и неке од најлепших песама са љубавном тематиком које живе и данас, једнако популарне као и у време када су настале. Постоји ипак једна легенда из Врања која се није нашла ни у једној записаној причи, ни у једној чувеној песми. Сећање на њу представља лепи бели мост поменут на почетку чланка. То је прича о Туркињи Ајше и српском пастиру Стојану.
И данас се трагови турске владавине најбоље могу видети на простору Врања, у многим сегментима – начину живота, архитектури, језику, обичајима, музици, народној ношњи. Мешање између два народа било је непожељно, код Турака чак и законом кажњиво. То је било познато и Селим-бегу, чијој ћерки су на рођењу прорекли да ће се заљубити у Србина. Турчин није желео ни да чује за то да се његова ћерка уда за човека другачије крви, тако да је своју ћерку Ајше како је одрастала држао затворену у кући. Судбина зна да буде окрутна и да се поигра са људима, тако да је и Ајше, како легенда каже, упознала пастира Стојана, у ког се заљубила. Љубав је била обострана, али јачи од ње били су обичаји. До Ајшиног оца стигли су гласови о томе да се његова ћерка тајно састаје са пастиром, што је он као бег и човек од угледа решио да казни онако како обичаји налажу. Због укаљане части за Стојана је то била смртна пресуда. Када је Селим-бег наишао на заљубљени пар потегао је нож да њим усмрти Стојана. Међутим, испречила се Ајша да би својим телом заштитила човека ког је волела. На самрти је заклела оца да њено наслеђе искористи да се њим на том месту сагради мост. Свој живот је на истом месту окончао и Стојан, усмртивши себе истим ножем од ког је страдала и његова вољена Ајша. Селим-бег је на месту на ком је страдала његова ћерка саградио мост од белог камена.
Ајше и Стојана данас нема, као ни Селим-бега, на њих је остало само сећање и прича која и данас живи у Врању. Мост и данас постоји. На њему је постојала табла која је говорила о његовом оснивању, чији текст на турском језику и данас постоји сачуван. И данас постоји натпис: „Проклет нека је онај који љубав растави.“ Било да је прича истинита или не, Врањанци верују да мост љубави заљубљенима доноси срећу, и да исто тако лечи све љубавне јаде. Мост према веровању треба проћи два пута. Сећање каже и да су Ајша и Стојан страдали на јесен, а Врањанци кажу да небо изнад моста има посебну светлост у септембру. Ако верујете у љубав, или можда желите да вам се догоди, можда је мост љубави право место које треба посетити. Из Врања ћете се свакако вратити пуни утисака.
