Zemlja čuda - magija koja zove

       Ђурђевдан који се прославља 6.маја једна је од највећих светковина код Срба. Традиција слављења Ђурђевдана, који је посвећен Светом Ђорђу, веома је укорењена у свест српског народа. На овај дан обележавају се и бројни ритуали, чији корени потичу и из прехришћанског доба. Према народном веровању на Ђурђевдан се испраћа зима и дочекује пролеће. Пошто се природа од тог дана преображава, према обичају приређују се уранци, а људи ноћ проводе на пропланцима или планинама. Верује се да до Ђурђевдана не ваља спавати под ведрим небом, што од овог празника треба чинити. У прошлости, хајдуци су се у шумама састајали управо од Ђурђевдана. Како је сам празник посвећен рађању и бујању природе, као и благостању људи, због тога је и некад а и сад Ђурђевдан веома празнован код сточара, са бројним обичајима и ритуалима. Код Влаха је Ђурђевдан познат под именом Биљни петак.

           Широм Шумадије се празнује Ђурђевдан, са бројним обичајима који се врше, како за сам празник, тако и уочи њега. И овде разнолико биље игра важну улогу, нарочито цвеће које симболизује благостање и здравље. Према веровању, дан уочи Ђурђевдана млади одлазе у шуме или око река где збирају кукурек, дрен, граб, здравац и остало биље, којим ће бити окићене њихове куће. Од  ових биљака плету се венци којим се украшавају капије или врата на кућама, и према обичају ови венци који симболизују напредак се не скидају до наредне године. Веома је заступљен обичај кићења капија врбом и другим цвећем, јер сама врба симболизује напредак и плодност. Због тога је некада код сточара постојао обичај  да се приликом чувања стоке за Ђурђевдан обавезно носи сиров прут као што је врба, јер се веровало да ће онда и стока бити дебља и напреднија а не сува и мршава. Према обичају, свака коза, овца или крава треба да се макар мало помузе на овај дан, како би и током године давала пуно млека. У неким крајевима је постојао и обичај да се у башти изаберу два млада лука, којима би се врхови поравнали маказама вече уочи Ђурђевдана. Један од њих представљао је срећу, други несрећу. Сутрадан би се проверило који је од њих више израстао, те би кућу према веровању, у зависности од тога који је лук више израстао,  током године више пратила срећа или несрећа.

           За Ђурђевдан је обичај да се сви укућани умију водом у коју је потопљено ђурђевско цвеће, кукурек који симболизује благостање, ђурђевак, млечика и здравац за зрдавље. Верује се да ће сви они који се умију том водом која је припремљена ноћ уочи празника бити здрави као дрен, да са себе скидају све уроке којима су били изложени од почетка године, а за момке и девојке, да ће се за њих грабити и отимати ако у воду ставе и гранчице граба. Домаћин куће се умива овом водом да би му кућа била здрава и добро чувана. Омладина често практикује и да се окупа у овој води, а често би се окупали и у рекама, што према веровању ваља чинити управо од Ђурђевдана.

            За Ђурђевдан, у неким крајевима Шумадије постоје и бројни шаљиви обичаји, попут оног да се кућама у којима има младих и неудатих девојака ноћ уочи Ђурђевдана скидају капије. Симболика је јасна, и то је пре свега порука упућена њиховим старијим укућанима, како би боље пазили на њих. Тако у ђурђевданској ноћи настаје надмудривање између оних који крећу у поход на туђе капије и оних других који се труде да их заштите. Неретко се дешава да многа дворишта освану без својих капија, без обзира на труд и напор укућана да их током ноћи сачувају. Неко ипак буде вештији од њих. Верује се да ће се девојка којој је скинута капија у тој години удати. Наравно  овај обичај, који се и данас практикује, више служи да се на његов рачун збијају шале макар на тај дан. О једном догађају, када је револтирана група девојака поскидала капије момцима из истог места посебно се причало, прича о томе се брзо проширила и увесељавала мештане малог места крај Мораве. А следеће године долазе на ред нове капије, нове приче и доживљаји. Циљ обичаја није да се било коме нанесе материјална штета, већ да се донесе добро расположење, што се чини и осталим ритуалима.

              Вече служи да се породице са својим гостима окупе и прославе Светог Ђорђа уз све благодети које им је он у протеклој години дао. Уз молитву за здравље и благостање, и са жељом  да се тако настави и у тој, као и у годинама које долазе.

У веселом духу ваљевске подвале

           Ваљево. Веома леп град у западној Србији смештен у истоименој Подгорини. Надалеко чувен по својој историји, по људима који су га прославили и проносили његово име кроз нашу земљу а и шире. Ваљево има бројна обележја по којима је препознатљиво, па многи сматрају да би сам град најбоље било представити кроз троугао који чине наука, култура и природа. И у том погледу Ваљево не оскудева. Чувене су ваљевске малине, као и виногорје и домаћа ракија која се производи у овом крају. Ваљевци су јако поносни на свој говор, за који сматрају да је најправилнији од свих у земљи, и много тога им у том погледу иде у прилог. Међутим, са овим се најчешће не слажу и њихови суседни градови, рецимо Чачак и Ужице, али Ваљевци, чини се томе не придају велики значај. Могло би се рећи да све окрећу на шалу. И у томе се налази и суштина ове приче.

             Ваљевци су дакле познати као народ ведрог духа, склони подвалама, а оне су најчешће биле усмерене ка њиховим суседима, Шапчанима и Ужичанима. Једна од њих постала је готово легендарна, па је због ње настала и данас чувена „ваљевска подвала“. О чему је заправо реч? Бар како прича каже кроз Ваљево су пролазили сватови из Шапца са младожењом, који су ишли по младу у Ужице. Конак су направили у Ваљеву, где су њихови домаћини решили да се поиграју са њима и успели да их напију својом квалитетном ракијом. Шапчани су наставили свој пут ка Ужицу, а Ваљевци остали да лече мамурлук, али су се ту и досетили како да подвале суседима. По повратку из Ужица Шапчани одлуче да поново преноће у Ваљеву, а Ваљевци баш тада решили да праве свадбено весеље. Све је било као и код њихових суседа, само што је млада била маскирано момче, обучено у младу. Настало је опште весеље, трајало читаву ноћ, уз добру песму и ракију. Помешали се сватови, па тако и Ваљевци направе подвалу и Шапчанима пошаљу своју младу – младића маскираног у невесту. Шта више, предложе гостима да се младенци издвоје и да сами преноће заједно! Како прича каже, Шапчани су Ваљево напустили задовољни и весели.

            Није познато колико у овој причи има истине, али свакако је она преточена у легенду. По којој се Ваљевци и данас препознају. Неки сматрају да се у овој, као и у сличним причама о ваљевској подвали, налази и зачетак урбане легенде о момцима из Ваљева и девојкама из Ужица. Свакако је најбоље ако то сами проверите. А Ваљево ће вас нема сумње импресионирати на много начина.

 Мост љубави – врањански бели мост

Познато је да мостови имају племениту улогу да спајају људе. Према древној легенди која постоји у исламу мелек (анђео) је својим крилима спојио две обале да би учинио добро људима, па су тако почели да настају и мостови. Времена су се мењала и пролазила, али улога мостова је до данас остала иста. Постоје и они који би, да могу да причају, много тога могли да нам кажу о прохујалим временима и догађајима. Један од таквих је и бели мост, један од симбола Врања, али како се верује и више од тога. Мали и лепи мост, племените сврхе, који данас спаја људе, настао је због тога што је њих двоје раздвојио, како каже легенда. А због те легенде овај мост познат је и као „мост љубави“.

          Врање је град који је у српској књижевности описан и опеван као ретко који од наших градова. И не само због своје лепоте, већ и због посебне атмосфере која у овом крају влада, а која му даје изузетну живописност. То је спој неизмерне туге и среће, необузданог весеља и људских драма и трагедија, жена чија се лепота никад не заборавља и поносних мушкараца, спремних да се због љубави одрекну свега. Врањанци често воле да се присете своје младости и да жале за њом, такође и да се присете неке од прича које су обележиле живот у њиховом граду. Многе од њих преточене су у нека од најчувенијих дела Боре Станковића, који је са посебном љубављу писао о свом родном граду. Исто тако, испеване су и неке од најлепших песама са љубавном тематиком које живе и данас, једнако популарне као и у време када су настале. Постоји ипак једна легенда из Врања која се није нашла ни у једној записаној причи, ни у једној чувеној песми. Сећање на њу представља лепи бели мост поменут на почетку чланка. То је прича о Туркињи Ајше и српском пастиру Стојану.

          И данас се трагови турске владавине најбоље могу видети на простору Врања, у многим сегментима – начину живота, архитектури, језику, обичајима, музици, народној ношњи. Мешање између два народа било је непожељно, код Турака чак и законом кажњиво. То је било познато и Селим-бегу, чијој ћерки су на рођењу прорекли да ће се заљубити у Србина. Турчин није желео ни да чује за то да се његова ћерка уда за човека другачије крви, тако да је своју ћерку Ајше како је одрастала држао затворену у кући. Судбина зна да буде окрутна и да се поигра са људима, тако да је и Ајше, како легенда каже, упознала пастира Стојана, у ког се заљубила. Љубав је била обострана, али јачи од ње били су обичаји. До Ајшиног оца стигли су гласови о томе да се његова ћерка тајно састаје са пастиром, што је он као бег и човек од угледа решио да казни онако како обичаји налажу. Због укаљане части за Стојана је то била смртна пресуда. Када је Селим-бег наишао на заљубљени пар потегао је нож да њим усмрти Стојана. Међутим, испречила се Ајша да би својим телом заштитила човека ког је волела. На самрти је заклела оца да њено наслеђе искористи да се њим на том месту сагради мост. Свој живот је на истом месту окончао и Стојан, усмртивши себе истим ножем од ког је страдала и његова вољена Ајша. Селим-бег је на месту на ком је страдала његова ћерка саградио мост од белог камена.

          Ајше и Стојана данас нема, као ни Селим-бега, на њих је остало само сећање и прича која и данас живи у Врању. Мост и данас постоји. На њему је постојала табла која је говорила о његовом оснивању, чији текст на турском језику и данас постоји сачуван. И данас постоји натпис: „Проклет нека је онај који љубав растави.“ Било да је прича истинита или не, Врањанци верују да мост љубави заљубљенима доноси срећу, и да исто тако лечи све љубавне јаде. Мост према веровању треба проћи два пута. Сећање каже и да су Ајша и Стојан страдали на јесен, а Врањанци кажу да небо изнад моста има посебну светлост у септембру.  Ако верујете у љубав, или можда желите да вам се догоди, можда је мост љубави право место које треба посетити. Из Врања ћете се свакако вратити пуни утисака.

У колу краљице

          У влашком свету широко је распрострањено веровање у магију и њену моћ, те стога постоје и бројни ритуали. Многи од њих су сачувани од давнина, преношени генерацијама, а моћ обављања магијских радњи наслеђује се по женској линији. Код Влаха је веома  заступљен „култ мртвих“, као и ритуали намењени њима. Сви су они врло живописни, праћени обредним радњама, и најчешће музиком. Већина обичаја и ритуала својствена је свим Власима, са локалним разлика у начину вршења обреда.  Највећи значај има празник Духови, за који су везана бројна веровања и обредне радње. Један, пак, обред својствен је само Власима Хомоља, тачније везан је за село Дубока. Познат је под именом „дубочке краљице“.

          Данас се не може са прецизношћу одредити од када обичај датира, као ни због чега се тачно започело са његовим вршењем.  Постоје бројне легенде о томе како су настале „краљице“. Када се за празник Духове огласи рог, традиционални инструмент, то је позив за све да се крене ка обредном месту. Један од старих народних обичаја био је да за празник Духове осам девојака обучених у бело, искићених накитом и лажним дијадемама, иду селом од куће до куће. Оне су по обичају биле предвођене једном старијом женом и старијим човеком, а две од њих у рукама би носиле дуге ножеве. Ако би домаћин куће пристао да „краљице“ играју, оне би му улазиле у двориште и играле око укућана, пре свега за здравље и срећу, и чување од злих духова. Због тога се најчешће овај обред прихвата као највероватнији за настанак легенди о дубочким краљицама.

          Древна легенда која постоји каже да су се на дан Духова две краљице са својим свитама сусреле пред дубочком пећином. Ни једна није хтела да се склони с пута оној другој, па су се потукле, и обе су са својим свитама на том месту изгинуле. За једном од њих две владала је велика жалост, па је на њеном годишњем помену једна рођака пала у несвест, из чега ће се касније развити обичај својствен само дубочким краљицама. Друга, доста заступљенија легенда, каже такође да су се сусреле две краљице, сукобиле се,  али да  је једна од њих две на оном месту пала смртно рањена. На самрти, она је према веровању мештана проклела Дубочане, да на истом месту сваке године на дан Духова нека девојка страда. Да би умилостивили краљицу, Дубочани сваке године на празник Духова дају јој помен, а централно место у овом обреду има жена падалица – русаља, како је иначе у народу позната.

          По традицији и народном веровању, на помену једној од страдалих краљица, због чије је смрти владала велика жалост, њена рођака изгубила је свест и пала у врсту транса. И наредних година на поменима краљици жене су падале у транс и хипнозу, остварујући везу са светом мртвих. Касније се обичај усталио, па је све више жена на дан Духова почело да пада у транс. Без обзира да ли је обред настао на овај или други начин, његова традиција је доста јака. На Духове, када би се огласио пастирски рог, био би то позив за Дубочане да се упуте према обредном месту, ка реци, пошто вода има велики значај у веровањима и обредима код Влаха. Посебан значај имала је жена која има моћ комуникације са светом мртвих – русаља. Према народном обичају, ова жена у чије моћи наука ни до данас није успела да проникне, уз обредну игру долазила би на место које је намењено за вршење обредне радње, уз пратњу краљица и краљева. То су три девојке и три младића који за време њеног  транса играју око ње у колу. За то време, док играју у колу, у рукама држе запаљене свеће, дуге ножеве, пелин, белу раду и венац белог лука. На тај начин они штите русаљу од злих духова, док су обично крај ње две старије жене. За то време ова жена необичних моћи пада у врсту транса, у коме губи било какав осећај за спољашње надражаје, и верује се да на кратко она уопште не борави на овом свету. Тиме би њена улога испуњена, а то је да се пренесе порука и поштовање душама мртвих, чиме би их умилостивила и обезбедила здравље и напредак њиховим ближњима. Док је русаља у трансу, уз обредну игру „крај“ или „тудорка“, како је Власи зову, око ње би играло коло, према традицији, на три, пет или девет места. Музика чини важну улогу у читавом ритуалу, да би русаља пала у транс, да би је водила кроз нирвану у којој би се налазила, јер верује се да она кроз подсвест прати звуке карабаша (гајдаша) и лаутара (виолине), које је враћају у свет живих. По буђењу из транса, русаља би се постепено враћала у свесно стање, али постепено. Најпре би јој  краљице и краљеви који су око ње играли пружали помоћ да се придигне, након чега би изнад њене главе укрстили ножеве, бели лук, белу раду и пелин са којима су играли, а након тога је умивали водом из реке, уз обредно окретање и магијске речи које би биле изговаране. Тиме би се и сама русаља искупила и остала заштићена од злих духова. По завршетку ритуала, русаља би се кроз игру и песму лагано враћала из летаргије у свет живих.

          Овај необичан и леп обред дубоко је укорењен у традицију Влаха хомољског краја, првенствено у селу Дубока, где је и настао, али и у околним селима, Нересници, Шевици, Раденки. Подељена су и мишљења да ли је до овог ритуала долазило спонтано или  је био иазиван због одређених потреба. Према казивању мештана Дубоке, и према сећањима, последњи пут да русаља падне спонтано у транс догодио се пред Други светски рат. Кажу, да је тад важно да има људи око ње јер она добија веома јаке нападе, праћене страшним јауцима, гребањем, чупањем косе и сличним манифестацијама. Они су ту око ње да је држе и што је могуће више заштите док њен ритуал траје. Осим остваривања везе са светом мртвих, забележено је и сећање да су поједине русаље имале моћ да предвиђају. Нема  помена да је до овога долазило касније, али се са вршењем култа наставило. Сам обичај се очувао и до наших дана, додуше, данас је све мање русаља. Њихов ритуал претворен је и занимљив и атрактиван сценски наступ, који се изводи за бројне посетиоце на културно-уметничким манифестацијама хомољског краја, нарочито на „Хомољским мотивима“ који се сваког августа одржавају у Кучеву. Обичај краљица и русаља и њихове обредне игре, кроз сценско-уметничку форму, претворен је у једну од најлепших кореографија у извођењу националног ансамбла „Коло“ под називом „Дубочке краљице“.

              Река Тиса је од непроцењивог значаја за људе који живе дуж њеног тока. Осим дивне и готово нетакнуте природе која је окружује, веома лепо уређене обале и осталих богатстава које у себи носи, Тиса нуди и разнолике могућности за рекреацију, а још је значајнија као неисцрпно средство напајања плодних поља и ораница војвођанске равнице. С правом је житељи Потисја сматрају извором живота. За људе овог поднебља важи да су веома везани за свој крај, и реку Тису првенствено, и да доста чезну за завичајем када су од њега раздвојени. Поред свих побројаних карактеристика, са којима се листа Тисиних лепота не завршава, ова река има још једну специфичност која је издваја од свих река, не само у Србији, већ и шире – једном годишње Тиса процвета. Да, добро сте чули, ово је феномен својствен Тиси, када средином јуна плава површина реке буде прекривена ројевима Тиског цвета.

             Тиски цвет је малени инсект који је данас постао ендемска врста. Док га је у прошлости било широм Европе и њеним рекама, сада постоји само на реци Тиси и реци Јангцекјанг у Кини. Сматра се да овом маленом створењу одговарају само идеално чисти услови за живот и незагађена средина, што је веома похвално када је Тиса у питању. Животни циклус Тиског цвета траје три године, али његов живот траје заправо само један дан. Тиски цвет одувек фасцинира посматраче лепотом свог изгледа као и колоритом, подједнако као и својом љубавном игром, као ритуалом. Цветање Тисе је због тога далеко више од природног феномена. Захваљујући идеалним хидролошким и климатским условима, средином јуна сваке године хиљаде малих инсеката започиње своју љубавну игру. Река на свом пешчаном дну дуго крије ову тајну, а онда започиње једна од невероватних представа за око посматрача. Милиони сићушних инсеката жућкаске боје са сиво-плавим прозирним крилцима започиње лет изнад површине реке, а комплетан доживљај употпуњен је звуком који настаје трептањем њихових крилаца. Својим летом и љубавном игром која траје неколико сати Тиски цвет испуњава своју мисију – наставак своје врсте и стварање нових генерација. Женке полажу икру на површини воде која се након тога спушта на дно реке. Хиљаде јајашца биће положено на пешчаном дну реке, где ће провести наредне три године, колико траје циклус да би настао нови инсект. А затим ће након три године ово биће угледати светлост дана и уживати у свом лету и животу који ће се угасити са смирајем јунског дана. Његова сврха постојања биће испуњена. У њој са друге стране,  као невероватној представи, могу да уживају многобројни посматрачи, било да су љубитељи самог феномена, било да су заљубљеници у лепоту природе и пејзажа који је Тиса створила.

            Крај Тисе настали су и неки од најлепших градова наше земље, као што су Сента, Кањижа, Чока, Нови Бечеј. Као што је Тиса њима подарила идеалне услове за живот и леп природни положај, сви они славе Тису и њене благодети. Због тога су бројне манифестације посвећене Тиском цвету, које се средином јуна обележавају у неким од ових гардова. У Кањижи се приређује „Цветање Тисе“, у Новом Бечеју прославља се манифестација под именом „Тиса – река љубави“, у Сенти прославља се „Тиски цвет“. Када средином јуна процвета Тиса и када ројеви инсеката полете изнад реке они истовремено постају и значајна туристичка атракција, којој у Кањижи придају велики значај. Због тога се средином јуна организује  манифестација са разноврсном понудом, како за уживање у самом природном феномену и „младеначком“ лету Тиског цвета, тако исто и у другим садржајима које Кањижа нуди. За све они којима је циљ да првенствено уживају у чарима природе на располагању су бројни чамци, кајаци или кануи, којима могу да се отисну низ реку, и на тај начин се нађу у средишту феномена. Они који су такав доживљај себи приуштили кажу да је јединствен и незабораван. Ако желите да догађај посматрате са дистанце, и да уживате у колориту и мноштву инсеката, а да истовремено уживате у крајолику на располагању је и  уређена пешачка стаза, која води од излаза из Кањиже према Хоргошу, а дуга је око 20 километара. Шетајући стазом, посматрач има прилику да посматра не само „цветање Тисе“, већ и разгледа декорисан и уређен Штранд, игралишта и базене за децу, спортске терене за одбојку, тенис и фудбал, као и комплекс за кампинг и одмориште „Тиски цвет“. И ту се листа призора за разгледање и уживање не завршава. Најлепше је, кажу посетиоци, у предвечерје, када настаје затишје и када Тиса буде окупана златним сунчаним зрацима, који се стапају са бојама Тиског цвета, који завршава свој лет. А када падне ноћ посетиоцима манифестације на понуди су различити културно-уметнички садржаји и музички програм. Током трајања манифестације, и њеног тродневног празновања, у Кањижи све бива подређеном Тиском цвету. Међутим, Кањижани би вам свакако препоручили да уживате и у другим садржајима које у овом крају Тисе можете пронаћи. За почетак, на располагању је бања Кањижа и њени богати садржаји, у којима себи можете да приуштите невероватан одмор, подједнако као и у осталим садржајима сеоског туризма. Овај крај је мултиетничка средина, са богатом историјом и шароликим културним наслеђем, па имате могућност да уживате у посети Тотовом селу, Велебиту или представи сеоског живота кроз историју познату под именом Мали пијац. Ако сте љубитељ уметности, прави избор за посетиоца био би Регионални Креативни Атеље, са различитим уметничким садржајима.  Оно што никако не требате да пропустите приликом посете Кањижи за време „Цветања Тисе“ су чари локалне кухиње и гастрономије, која представља јединствен спој мађарског и српског кулинарског наслеђа. Осим уживања у традиционалној кухињи северне Бачке, посетиоци Кањиже имају прилику и да учествују и спремању традиционалних специјалитета. Кањижа, која са Сегедином и Суботицом чини јединствену географску целину, у којој је вековима чувано мађарско и српско историјско, културно и фолклорно наслеђе, идеалан је избор да доживите љубав коју природа сама дарује.

              Када дође јун, и када процвета Тиса, слави се и у Новом Бечеју. Бечејци осим Тиског цвета славе и Тису, манифестација која се ту прославља позната је под именом „Тиса – река љубави“. Назив манифестације је и уједно порука свим посетиоцима, обично мења назив сваке године, па се може наћи и као „Чамац на Тиси“ или „Кад процвета Тиса”. Порука је и даље иста, доживљај љубави коју Тиса даје на дар. Садржаји које манифестација нуди слични су као и у Кањижи, различит музички програм, базари и штандови, уживање у природи и представи Тиског цвета и његове љубавне игре. Све то је могуће на прелепо уређеној обали Тисе у овом граду, или на чамцима које можете да изнајмите и да на њима пловите реком, у само срце феномена природе. То је прилика за сваког посетиоца да доживи романсу, стапајући се са природом. У Бечеју постоји још једна традиција, доста старија и од манифестације, а то је паљење свећа које се након тога спуштају у реку. Када у току ноћи читава река засветлуца од хиљада запаљених свећица, а затим се на средини реке запали ватра у облику срца, посетиоци неће моћи да остану равнодушни. Према веровању Бечејаца, ако сте запалили свећицу и пустили је у реку за време „цветања“ Тисе и појаве Тиског цвета, свака ваша љубавна жеља биће испуњена. Отуда и веровање да је Тиса река љубави, а она је у том погледу била веома несебична према житељима њене долине. Због тога и у Новом Бечеју имате прилику да уживате у лепотама које је природа створила, као што је природни резерват Старо Копово. Можете да уживате у знаменитостима попут остатака старе бенедиктинске капеле Арача, или остацима старог утврђења Галад, или пак у бројним музејима који се налазе у самом граду. Избора је много и зависи од афинитета, али у Новом Бечеју никако не требате да пропустите да пробате рибље специјалитете, нарочито рибљу чорбу, по којој је град на Тиси надалеко познат. Бечејци би посетиоцима препоручили и уживање у квалитетним винима овог краја, као и у штрудлама као посебном специјалитету бечејске традиционалне кухиње.

                 Сента такође прославља благодети Тисе у које спада и Тиски цвет. Садржина манифестације слична је кањижанској и бечејској, а акценат је на љубави коју ствара природа. Сента је мали град, смештен у лепом природном окружењу и меандрима Тисе, веома поносан на своју историју. Сенћани би свакако најпре истакли чувену битку која се одиграла у близини града 1697.године, веома радо би вам причали о њој или би посетиоца упућивали на споменике и музеје који сведоче о њој, а има их велики број у самом гарду. Посебно обележје Сенте су паркови, па ако сте искрени љубитељ природе могућности за уживање су бројне, а нарочито леп доживљај посетиоци понесу из парка надомак Сенте, познатог под именом Народна башта. Карактеристика Сенте, као и Потисја у целини је њена мултиетничност и мултикултуралност. Мешовита средина створила је висок степен јединства али и различитости у сваком погледу. Ако до сада нисте знали, у овом крају бисте имали бројне могућности за уживање и разоноду, у чаробној природи и њеној лепоти, подједнако као и у колориту мађарске ношње, заводљивим мелодијама Чардаша или пак звуцима тамбурице који не остављају равнодушним. Посебан ужитак пружају кулинарски специјалитети и вештине, како мађарске тако и српске кухиње. Житељи овог региона Тису с правом сматрају посебним богатством које је само њима дато, у шта посетиоци могу у потпуности да се увере. Због тога што овде природа сву своју магију претвара у стварност, она ствара љубав коју несебично пружа .